Уз обалу реке Неретве, где се њен кањон шири у плодну и питому долину обраслу медитеранским растињем, у српској Херцеговини, на путу од Мостара ка Јадранском мору,уздиже се духовни стуб и неми сведок векова, манастир Житомислић.
О историјском значају српске првославне светиње која припада Епархији захумско – херцеговачке и приморске, сведочи и запис једног од најумнијих синова Херцеговине Нићифора Дучића, који је забележио: „Нема у Херцеговини богатијег манастира од Житомислића. Његове су земље простране и родне, виногради обилати, маслињак лијеп и приходи су опште добри”.
Ове речи нису биле пуки опис материјалног богатства манастира, већ сведочанство о његовој улози у животу српског народа у Херцеговини. Манастир Житомислић у истоименом селу, вековима је био место молитве, сабирања, духовног ослонца, али и простор у коме су се чували писменост, култура и свест о припадности.
Манастир Житомислић је посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице, из XV је века и обновљен је 1563. године од браће православних Срба Милорадовића-Храбрена. Његови ктитори породица Милорадовић, подигли су ову светињу у времену тешком за српски народ, свесни да манастир није само богомоља, већ и уточиште вере, памћења и народног трајања.
Од самог основања у његовим зидовима чуване су богослужбене књиге и црквено предање, а монашко братство било је ослонац народу који је у вери проналазио снагу да опстане.
Међутим, као и сама Херцеговина, и манастир је кроз векове делио судбину и страдање српског народа. Рушен је, пустошен и паљен, али ниједно разарање није успело да га избрише из духовне мапе овог простора. Када се говори о духовном генодицу немогуће је заобићи 20. век у коме је историја проговорила најстрашнијим језиком.
У вихору Другог светског рата 1941. године, усташе су зверски побиле цело братство манастира Житомислића. Осам монаха, чувара молитве и светиње, убијено је и бачено у Видоњску јаму, једну од многобројних јама у Херцеговини. Зидови су остали празни, звона су ућутала, а тишина која је завладала међу каменим зидовима била је тежа и од саме смрти. Манастир је био опустошен, пламен је прогутао светиње, књиге, ахриву, као да је неко хтео да избрише сваки траг времена и памћења са ових простора.
Почетком 1991. године отворене су бројне јаме у Херцеговини, а међу њима и јама Видоња. Мошти монаха и искушеника пренете су у манастир Житомислић, где су достојно сахрањени. Жртвама крвавог усташког пира поклонио се патријарх СПЦ господин Павле.
Међутим, ни то васкрсење није донело мир, јер је средином 1992. године у новом ратном сукоби на простору БиХ, од стране Хрвата манастир поново запаљен, срушен и миниран. У налету мржње, коју је носио исти дух као пола века раније, покушали су још једном да затру светињу и прекину памћење, а заправо се потврдило да се над овим местом води стална борба између насиља и вере.
Из пепела, из бола после десет година, манастир Житомислић је опет васкрсао. Године 2002. почела је обнова, а завршена је 2005. године. Последња велика инвестиција је била обнова музеја 2019. године као још један знак трајања. У том музеју данас почива ризница манастира.
Манастир Житомислић данас стоји у српској Хецеговини као живи завет страдања и васкрсења, као светиња која је преживела смрт, огањ и мржњу, као опомена да је вера српског народа укорењена дубље од сваке јаме, јача од сваког пламена и трајнија од сваког времена.
Делегација Фонда за избегла, расељена лица и сарадњу са Србима у региону АП Војводина, предвођена директором Александром Ђедовцем, боравила је у посети Мостару и српским православним светињама у Херцеговини, где се упознала са животом српске заједнице и пројектима који се реализују уз подршку Фонда.
У делегацији која је стигла из Новог Сада у Херцеговину је поред представника Фонда, био и помоћник градоначелника Новог Сада ,Дејан Шијак. Том приликом упућена је и посебна захвалност градоначелнику града Новог Сада Жарку Мићину на пажњи, подршци и поздравима упућеним српској заједници и светињама у Херцеговини.
У Манастиру Житомислић делегацију су дочекали игуман манастира Данило Павловић и архимандрит Лазар Лазаревић, који су уважене госте упознали са историјом и духовним животом манастира, као и са улогом коју ова светиња има у окупљању српске заједнице на богослужењима. Посебна пажња посвећена је раду манастирске музејске збирке, као и договору о могућим заједничким активностима у наредном периоду
Регионална медијска мрежа
Милка Топлић
